УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

недеља, 26. јул 2015.

Храбри кнежеви из таме заборава

Није за похвалу што наш просечно образован човек мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару, лози Немањића и каснијим владарима. Стара Србија имала је велике личности, градитеље наше историје, чији су животи, понекад и контроверзни, и оно што су учинили остали у тами. Полазећи од овог става Мирослав Тодоровић (1941) је исписао вишеструко занимљиву публицистичку књигу “Заборављени српски владари и њихове земље”, насталу, како истиче, на основу истраживања по старим архивама. Овај дугогодишњи судија и адвокат, по вокацији писац, објавио је неколико запажених романа и збирки приповедака. 

Византијски цар Константин VII  Порфирогенит у делу “О управљању царством” бележи како је у његово време владао потомак оног “кнеза” који је довео Србе на Балканско полуострво, тада под царем Ираклијем. Био је то Вишеслав 780. године, први српски владар, кога историја помиње под именом “отац Срба”. О његовом сину Радославу и унуку Просигоју зна се да су више од осталих жупана своје владавине усмеравали ка увођењу реда унутар српских племена насељених око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине.
Просигојев син првенац, Властимир, био је знаменита појава свог времена и практично оснивач прве српске државе, а као владар јавља се 850. године. Срцем, мачем и умом успео је да потпуно потисне византијску власт и са своје територије протера њене чиновнике и војску.
- Отуда се, без претеривања, може рећи да су Срби под његовом заставом први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност. Кнезу Властимиру пошло је за руком да после дугогодишњег ратовања са српских територија протера и Бугаре и прошири своју власт над Травунијом, уз сагласност њеног жупана Крајине, за кога је удао своју ћерку - каже Тодоровић.
Кнежевски престо Властимир је пренео на најстаријег сина, Мутимира (850-862) који је одмах дошао у сукоб са бугарским кнезом Борисом. Успео је да изађе као победник заробивши његовог сина Владимира, заједно са 12 властелина. Бугарски император био је

субота, 18. јул 2015.

Сомови предсказују земљотрес

У књизи „Писма из Јапана” објављени су чланци Бранка Вукелића члана совјетске обавештајне групе у Другом светском рату штампани у предратној Политици

Хироши Јамасаки Вукелић (Из личне фототеке)
Књига Бранка Вукелића „Писма из Јапана” – Чланци објављени у „Политици” (1933–1940), коју је приредио његов син Хироши Јамасаки Вукелић, а објавио новосадски „Дневник”, садржи 56 чланака које је његов отац, током осам година, од пролећа 1933. до краја 1940, као дописник из Токија, објављивао у „Политици”. Они су у књизи штампани онако како их је „Политика” објавила, по тада важећем правопису, без интервенција, осим у случајевима кад је реч о очигледним штампарским грешкама. Јапанско издање књиге изашло је 2007. године, у преводу Хирошија Јамасакија Вукелића.
Бранко Вукелић, као члан совјетске обавештајне групе, ухапшен је у тзв. „случају Зорге” и осуђен на доживотну затворску казну.  Био је ожењен Јапанком Јошико Јамасаки. Преминуо је 13. јануара 1945. године, у казнионици Абашири, на острву Хокаидо. Данас се доста зна о његовом обавештајном раду, јер су у Јапану објављени документи, као што су „Забелешке Бранка де Вукелића” из истражног затвора, и записи са полицијског саслушања „Прилози савременој историји”. Има и студија које описују активности Бранка Вукелића, као члана Зоргеове групе, а ослањају се на те и друге документе, објављене у Јапану. Такође, о његовој личности и уверењима, о њему као супругу, оцу и човеку, подробно се говори у књизи „Бранко Вукелић: Писма из затвора” (приредила Јошико Јамасаки), која се у Јапану први пут појавила 1966. године, а поново објављена поводом шездесетогодишњице његове смрти, као и у књизи Нориа Каташиме: „Љубав не познаје границе: Вукелићева супруга Јошико о случају Зорге”.
Његов новинарски рад, међутим, истиче Хироши Јамасаки Вукелић,