УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

субота, 07. јануар 2017.

КО ТО ТАМО ПЕВА?

Душан Ковачевић: Написаћу књигу о “Ко то тамо пева” . Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 06. јануар 2017. 20:00 | Писац и сценариста о трагикомедији коју су критичари прогласили најбољим српским филмом, значају сценарија, историји нашег живљења

 Душан Ковачевић
Душан Ковачевић

*....(   - Овај избор Кинотеке је подсећање на филмове који су рађени током прошлог века - захваћен је цео 20. век, и изузетно је драгоцен - каже Ковачевић за “Новости”. - Ови филмови ће бити сачувани од нестајања, а ми ћемо имати могућност, као и наредне генерације, да се сећамо вредних остварења и људи који су одавно отишли, и који су врло често заборављени. Мислим на значајне филмове и ствараоце између два светска рата и после рата, који су поставили темељ српске кинематографије.
Говорећи о “српском филму”, сматра Ковачевић, мора се рећи да наш филм не може бити апсолутно “чист”, зато што су у његовом стварању, нарочито у послератним годинама, учествовали људи из разних крајева, тако да у већем периоду не постоји ни “чист” српски, ни “чист” хрватски, словеначки или босански филм.
- Како може бити “чист”, ако га је режирао редитељ из друге републике, или ако главне улоге играју глумци из других република. Филм је био врста сарадње драгоцене за историју југословенске кинематографије, а после поделе по новим државама, почела је да се “дели” уметност, што је немогуће, бар што се филма тиче - филм је колективна уметност, дело стварано од рада многих људи који су учествовали у његовој реализацији.
СЦЕНАРИО ЈЕ НАЈЈЕФТИНИЈИЈЕДАН од најбитнијих, основних проблема нашег филма је сценарио, сматра Ковачевић, недостатак добре, квалитетне приче.
- Од добре приче може да се направи и лош филм. Али, од лоше приче никада није био добар филм, и то правило доказано је милион пута. А сценарио је најјефтинији, он скоро ништа не кошта. Ако се за филм потроши, импровизујем, пет стотина хиљада евра, сценарио кошта пет хиљада. Дакле, један одсто, и ако нећете да додате још два-три одсто, па да више људи учествује у томе да се направи добра прича, и деведесет и девет одсто потрошите на неке друге ствари, а не на оно што је суштина, онда доброг филма нема.
Занимљиво је да је овај избор критичара Кинотеке ставио на пиједестал Ковачевићев филмски део каријере, иако је највећи ауторитет најпре стекао као драмски стваралац.
- Превасходно живим у кући која се зове позориште, али, с времена на време излазио сам из те куће у велики свет филма и филмске уметности, радећи, пре свега, филмове на основу мојих позоришних прича које су, заправо, “преписани” филмови из живота са много фантастике. Последњи пример за ово што причам је “Хипноза једне љубави”, која је, заправо, филм. “Преписивао” сам филм и писао га као драму да би могао да се изведе на сцени. То што сам “преписивао”, пошто се прича одвија у екстеријеру, што је у драмској литератури ретко и тешко, и догађа се у јединству времена и простора, лако се може вратити тамо одакле сам “преписао”, у филм. Говорим, заправо, о нечему што је јако битно, а то је квалитет сценарија - за мене је добар филм пре свега уметност добро испричане приче, којa остајe заувек.
Ковачевић ће, како каже, једног дана написати занимљиву причу о стварању “најбољег српског филма”, “Ко то тамо пева”, јер су до сада о његовом настанку испричане многе приче од којих већина почива на импровизованим анегдотама.
- Биће занимљиво испричати како је Шијан снимио филм који је спремао Паскаљевић - захваљујући Божи Николићу, сниматељу овог филма, или, зашто су два позната глумца замењена уочи снимања, или, зашто је Титова смрт задржала италијански циркус са животињама који је требало да учествује у задњој сцени, или, како су се поједини чланови колегијума “Центар филма” борили да се избаце песме као “сувишне”, или, како је посебна комисија оцењивала “идеолошки значај” филма који, како су сумњали, не приказује реално стварну трагедију почетка рата, или... Све до сумње да ли ће такав филм бити гледан, и да ли ће вратити 250.000 марака колико је коштао - истиче Ковачевић.
Заједнички “именитељ” свих пет изабраних Ковачевићевих филмова су приче о нама и нашем менталитету, нашим карактерима и апсурдима.
- То је историја нашег живота, нашег живљења на овим просторима, o нашем постојању, нашим путевима и боравку у земљи Србији. И што су те приче раскошније, и ти филмови су бољи, са свим оним тамним сенкама, које нас вечито прате.  (.......)

среда, 04. јануар 2017.

Моја фасцинација књигом ...

У шта све може да се претвори књига. - Идеја да је свако књижевно дело и субјекат за себе, и објекат по себи, и да су интервенције безбројне, како менталне, тако и физичке, остварена је на изложби Гордане Каљаловић Одановић. - Аутор: Милица Димитријевићсреда, 04.01.2017. у 09:05
Гордана Каљаловић Одановић: Истекло време, интервенција на књизи (Фото: Лична архива)
„Књига се може отворити било где”, написао је Пол Валери у делу „Песничка искуства”. Управо овим цитатом почиње и каталог за изложбу „Књига изван књиге”, која ће до 1. марта 2017. трајати у холу Народне библиотеке Србије, а чија је ауторка Гордана Каљаловић Одановић. Идеја да је књига и субјекат за себе, и објекат по себи, и да су интервенције што се ње тиче безбројне, како менталне, тако и физичке, оваплоћена је на овој поставци.
У храму књиге ова уметница, која је дипломирала и на Факултету ликовних уметности (касније и магистрирала) и на Филолошком факултету (оба у Београду), некадашња кустоскиња галерије Дома ЈНА, о књигама промишља и текстуално и скулптурално – њихове су корице трансформисане, унутрашњост измењена, обликована различитим мотивима, њихове су странице постале структуре, речи су постале инсталације.
– Моја фасцинација књигом креће од најмлађих дана. Из тог времена, кад сам научила да читам, памтим посебно мирис књиге, скоро прустовско осећање. У свако сам дело улазила преко те чулне сензације да би ме текст после уводио у посебну мисаону сферу. Будући да сам и кроз студије била упућена на књиге, посебно на енглески језик и књижевност, тада сам највише и читала. Надаље су књиге проналазиле мене и ја њих, у мојој потрази за проширивањем задовољства и знања – прича Гордана Каљаловић Одановић, чије је интересовање било и у вези са стручном уметничком есејистиком, што је ширило њене видике, посебно као професорке.
Са једне стране, ту је материјалност језика. Речи излазе из оквира књиге и добијају ново значење. Са друге, књига је опредметњена. Она је рекомпонована сечењем, шивењем, лепљењем, бојењем... Ауторка, како је то приметио Стеван Вуковић, даје одговор на питање шта би све књига могла да буде и у шта бисмо све могли да је претворимо.
– Свака добра књига пружа велики отпор. Њу морате да савладате да бисте у њу ушли. Рвете се с њом, са проблематиком. То мислим када је у питању текст. Опет, није једноставно било ни размишљати скулптурално, просторно. Истина, ја увек тако разматрам свет, најпре на тај начин, тако мислим, али је са књигама било специфично. И ту је постојала борба. Књигу претворити у посебну скулптуру, оспољити је а да опет то остане књига није било једноставно. Сам процес рада на припреми изложбе трајао је неколико месеци – објашњава уметница и препричава једну ситуацију од пре десетак година која је, посредно, инспирисала целу причу. (.....)
            = одломак: извор - Политика.